Vodenjaki su vodeni duhovi koji žive u rijekama. Zeleni i obrasli u raslinje, posjeduju moći o kojima ljudi mogu samo sanjati. Ovi duhovi vodenih dubina, zajedno s vilama Vodenkinjama, svojim ženama, čuvaju svoja kraljevstva riba, školjaka i rakova. Ako ih kakav nesretni ribar ili plivač uznemiri, utopit će ga i tjerati da im služi čuvajući mu dušu u glinenom vrču. Kako bi izbjegli ovakvu tragičnu sudbinu potrebno je baciti mrvicu kruha ili kap piva u rijeku.
Vjerovanje u vodenjake ili vodene ljude vrlo je rašireno u Međimurju i Podravini te postoje zapisi kazivača koji tvrde da su s njima imali susret i jako su uvjereni u njihovo postojanje. Takva kazivanja u selu Gotalovo zapisao je etnolog Vid Balog.
I. Vodenjaki so vodeni ljudi, zarašćeni v reso, plavo i zeleno kožo imajo, lasi i brado do gležnja kaj se vleče za njemi. Ta brada, lasi ne- neso kak naši, neg kak resa, resa vu vodi tak se vleče za njemi. Živiju vu štorgaj (duboka rupa pod vodom, ispod korijenja starih stabala koje su nagnute nad vodom), de je voda brega podlokala zeleni kak žabina koža. Nose klobuka, je, kak lokvanj z širokemi lapami. Očo ftopiti čoveka-onda je on ftoplenik, to velijo dravski ftoplenik-on je sluga pri vodenjaki. Očo čona prčiti (izokretati, izokrenuti čun da se prevrne i potopi); ak vidiš da zelena roka ide z vode, moraš ga lupiti z veslom po roki. Ak bi prijel čona za stranico-niti z osjem, niti z drogom, neg z veslom, kaj boš znal- ti si fort po Dravi!- tak ga pološce (udariti plosnatom stranom vesla) vudri, onda on pusti čona, drugač bi te ftopil.
II. Jempot, ja sem bil mladi, ftopil se je Ivo, ne se plašil ničega, plul za čudo, kak riba-jempot skočil pri kerepu, tam de je bil brod, kompa (vrsta skele za prijevoz robe i putnika preko rijeke)- nigdar ne zišel- to so ga vodenjaki otpelali, nigdar ga niso našli… Prešlo nekaj vremena, a počelo za strašno vikati, no evo, kaj bi te srsi prešli, vikalo:- Ivoci, dej čona, dej! (rečenica kojom se dovikivao brodar ako bi se nalazio na drugoj strani rijeke). To išlo celo selo slušat, to je mesec dana vikalo- Ivoci, dej čona, dej!- to smo si čuli. Ajda mi v čon, došli na drugi strmec (povišena obala rijeke)- ve pak viče z drugi kraj Drave: Ivoci,dej čona, dej!A mi da bomo prek!- počelo nekaj čona vleči i nikam; onda na zaritku (sražnji dio čuna ili čamca) vidim zeleno roko i vudril sem jo z veslom. Tak smo se oslobodili.Toga Ivocija nigdar nesmo našli.
U raznim djelovima Hrvatske postoje različiti nazivi za Vodenjake, poput Tuplenika u mađarskom Pomorju koji prema predaji obećaje ribaru bogati ulov ako mu pokloni svoje nerođeno dijete.
Vodenjak je najsličniji češkom i slovačkom Vodniku. Također ima antropomorfne karakteristike, zarastao je u alge i vodeno bilje, nosi veliki klobuk te tjera duše utopljenih da mu služe. U Sloveniji pronalazimo Vodnog moža, dok Rusi ovo biće nazivaju Vodjanoj.
Češki skladatelj Antonin Dvorak napisao je simfoniju pod nazivom “Vodnik”, a isto biće iskoristio je kao ulogu u svojoj operi “Rusalka”. U modernoj video igrici “The Witcher” Vodjanoji se prikazuju kao rasa ljudi-riba strogih vjerovanja.
