Iako u literaturi ne nalazimo pisani zapis koji spominje njihovo postojanje, vjerovanje u Grabare još je živo u Prekodravlju. Ovi vodeni duhovi skrivaju se u jezerima, barama i močvarama. Dugih i ljigavih ruku grabe pastire ili djecu koja im se približe ili zagaze u takve vode.
“Grabari se šeču, nama nikaj neču!”
Kazivanje o Grabarima zapisao je etnolog Vid Balog koji objašnjava kako svi stanovnici Prekodravlja znaju za igru grabara, ali za biće iz bara ili močvara pod istim imenom- malo tko.
“V grabo si pred hižom stane dete, a druga deca stano pred grabo, onda skačo, a ov kaj je vu grabi mora ga vloviti, ako kojega prime, onda se zamenijo, pak ov lovi v grabi dok nekoga ne vlovi. Druga deca mu se špotavajo (rugaju) “Grabari se šeču, nama nikaj neču!”. To se denes igra, ali Grabari so živjeli v mrtvicaj (vode koje ne teku, a zarasle su u vodeno raslinje) i oni so decu krali.“
“Grabari so bili pri Papekovi grabi, to so nekak govorili, tam pri mrcinišću, bila ta graba, to so nekak govorili, i tu so rekli da jje Grabar, da se ne smeti zagaziti jel bi te Grabar odvlekel.”
“Za to ja nesem nigdar čula, te Grabare smo se igrali, ali to je igra za ovo ja nesem čula”
Bilo kako bilo, budite na sigurnoj udaljenosti od zelenog, ali mračnog kutka kakve vodene stajačice da vas ljigavi Grabar ne bi dohvatio i odveo u dubine vode.
